Тврђава у Бачу представља најзначајније и најбоље очувано средњевековно утврђење на подручју Војводине. Локалитет, на коме је тврђава изграђена, сведочи о дугом низу векова коришћења овог природно одбрањивог терена, који је своју судбину везао за реку Дунав, природну границу медју народима и цивилизацијама.

Настанак дела данашње тврђаве, везује се за период од 1338. до 1342. године, када је краљ Карло Роберт Анжујски ојачавао границе краљевства. Ово је време успона цара Душана и међусобних српско-угарских ратних сукоба, што је краљ Карло навео у једном писму као опасност и разлог за предузимање радова на тврђави у Бачу. Дограђивање и ојачавање тврђаве трајало је непуна два века. Радове на утврђивању и прилагођавању новим војно-инжењеријским захтевима, водили су надбискупи, који су често били и жупани. Остао је забележен труд Петра II Варадија, хуманисте, научника, љубитеља уметности, који је од 1495. До 1501. заокружио градитељски опус и продубио одбрамбене водене ровове око тврђаве. У једном од писама послатих из Бача написао је: „Можемо да уживамо у најчистијој дунавској води, а да је Narcissus жив, могао би да се огледа у води и да ужива!“ Последња обнова, пре пада у турске руке, извршена је за време фра Павла Томорија 1523-1526. године. Одбрамбени систем тада је био заокружен.

На природно уздигнутом терену, насталом меандрирањем реке Мостонге, налазило се палисадама ограђено подграђе са правцем пружања исток-запад, у које се улазило преко моста и кроз улазну кулу са капијом. У северозападном делу меандра, на острву, био је смештен утврђени замак до кога се стизало проласком кроз издвојени барбакан, са свих страна окружен водом. Плато на коме је подигнуто утврђење релативно је малих димензија и захвата површину од 8.700 м2. Основа тврђаве, површине 5.600 м2, у облику је трапезоида, прилагођеног облику терена. На угловима се налазимо пет истурених одбрамбених кула, међусобно повезаних бедемом ширине 2 м и висине 12 м, са стрељачким стазама. Куле су различитих облика и димензија. Источни део тврђаве био је најбоље брањен, пошто се ту налази бранич-донжон кула и резиденцијална палата, економски објекти уз западни бедем и низ житних јама. Сви објекти били су изграђени од опеке уз примену камена за декоративне елементе.

Тврђава је споља изгледала добро утврђена, моћна, лепо обликована и доминирала је плодном, бачком равницом. Посебну пажњу привлачила је кружна кула са балконима на каменим конзолама. У унутрашњости се истицала кула са готичком капелом на спрату, донжон кула – најдоминантнији објекат тврђаве, правилне квадратне основе , оријентисан дијагоналама према странама света, са издвојеним спиралним степеништем на северозападној и истуреним нужницима на североисточној фасади. Палате су красили елементи од теракоте, изведени у духу ране италијанске ренесансе.

Бач је први пут пао у турске руке 1526. године, након битке на Мохачу, када је војску предводио султан Сулејман Величанствени. Забележена је улога „цара“ Јована Ненада, који је 1527. године повратио Бач, као и то да се након његове погибије, српски деспот Стефан Берисављевић трудио да ојача систем одбране на овом делу Дунава. Турци су коначно запосели бачку трврђаву 1529. године а власт су успоставили тек након 14 година. У дужем периоду турске доминације тврђава је била у дубокој позадини, са малобројном посадом. Драгоцене податке о Бачу, трвђави и подграђу оставио је Евлија Челеби. Током посете Бача 1665. године, записао је, између осталог: „ То је дивна тврђава на једном језеру које добива воду из Дунава, има четвороугаони облик, а сва је сазидана од цигле... У овом граду налази се још једна велика кула; то је права косморама, која је окренута према језеру. На њој се налази дивно одмаралиште попут царског. То је дворац леп као Хавернек; у њему се састају сви просвећени и искрени пријатељи из града да се одморе и разоноде.“

Судећи по документима и старим гравирама град није значајно страдао током ослобађања од Турака 1686. године.

Током Ракоцијевог устанка Бач је претрпео велике губитке, а тврђава је више пута рушена и паљена. Након минирања 1704. године, трвђава је напуштена. Онемогућена да икога више брани и одбрани почела је да живи нови живот – славне развалине. Привлачила је пажњу трагача за благом и оних који су готово бдва и по века разносили опеку и камен.

Године 1948. Тврђава у Бачу добила је статус споменика културе, чиме је заустављено даље пропадање и разношење материјала, а отворен пут ка организованој бризи за њено очување. (аутор текста: Др. Славица Вујовић, архитекта-конзерватор).

Донжон кула са пет етажа је у потпуности обновљен и реконструисан објекат у оквиру тврђаве, где се на првом и трећем спрату налази поставка археолошких експоната ископаних на простору тврђаве. Са својим садржајима кула је доступна за туристичке посете током целе године.

Тврђава са подграђем проглашена је за просторну културно-историјску целину од изузетног значаја за Републику Србију.